Usnih ga prošle noći. Mislim, često ja njega sanjam, ali sinoć mi podugo osta u gostima, ispričasmo se kako dugo nismo. Valjda gdje sam svu noć iskala od Allaha nekog dermana dertovima.
Ulazi na vrata, nasmijan i vedar, k’o kad bi s posla dolazio. Petak lijepi bio, pa i on u bijeloj košulji, namirisan, ja Rabbi, kao sad da osjetim. Lice čisto, bijelo.
Veli mi: “Nuro, čuvaj nam ovo Božije.” Ja onako gledam, ne razumijem šta mi zbori. A on ponovi: “Nuro, emanet nam pripazi. Sina Ibrahima, k’o zjenice u očima. Sve ti to kao da sam ja pored njega. Kad je dobar, nagradi, kad malo skrene, stegni. Znam da znaš, ali moje je da te podsjetim. Nemoj namaz da mu ostane kad za njega bude znao. Nemoj da besjedi, Nuro, eno ti pare, znaš gdje sam ostavio. Školuj ga, ako bude htio neka ide i svijeta vidjeti dok se školuje, ali da se vrati. To ga nauči, mladost je to, uzavrelost, sad pa sad zaboravi ko je i čijeg je soja.
Boga ti, kad ga uhvate šejtanluci, sputaj majčinsko srce, i ne hvali ga na sva zvona. A kad ti kući dođe sa hairli haberom iz mekteba i škole, ne štedi ni pohvale ni koji dinar. Prizemlji ga, ali mu digni glavu i uspravi kičmu, da zna da može tako da hoda sve dok ima obraza, a izgubi li njega, neka dobro bendule za asfalt objesi.
Nauči ga da razlikuje dobro od zla, da dobru poziva, a od zla odvraća. Neka zna rastančati prijatelja od dvoličnjaka i neka se zna nasmijati od sveg srca. Tebi, odgajateljima, sutra hanumi, jaranima. Nauči ga, a ti ćeš to najbolje Nur moja, da ima brata i u vjeri, da pomaže kud god može, jer će njemu Gospodar pomoći. Znam da ti je on sada i duša i čitav mal, ali ne vezuj ga za prag kad vidiš da je vakat da ga pređe, guraj ga, Nuro, majčinskim dovama, zarad Njegova zadovoljstva. A i, džaba ti je, ako u insana ne stasa.
Ubra li, draga, ovo što ti oporučujem?”
Ja ga gledam, prvo da ga se nagledam, a i da ne zaboravim ništa od ovoga što mi ovasijeti, valja mi pred Boga doći.
“Jesam, Omere, jesam.”
“A sad me dobro slušaj, Nuro moja. Neka dobro zna zbog koga babe nema. Podrctaj mu šta je domovina, šta mu je babi bila Srebrenica, a daidži Krajina. Ne spominji mu nikad šta su ti katili pokušali uraditi u podrumu. Muško je to, teško će preko srca. Odvedi ga često hadžiji, kad sam krenuo, hadžija mi reče da će ga hraniti i podizati k’o i svoje. Neka ode, treba mu očevska figura, a hadžija je sa mnom do zadnjeg bio, brata nemam, ali hadžiju imam. Kad vidiš da je vakat, dok malo osokoli, odvedi ga do Miholjevina i sve mu ispričaj. Imenom i prezimenom Nuro, od rahmetli babe do mene. A imenom i prezimenom i one anamo. Kad mu budeš pričala, Nuri moja, ne celofani. Ako treba, očekaj i dvadeset godina, ali onda sve kako bi ispričaj.
Nemoj da se desi da ne zna o rodnoj grudi, ko mu je ubio dedu, daidžu, babu. Nemoj da pljuje po domovini, neka mu je šehidska krv svetija od vlastite.
Juli je, Nuro. Odvedi ga u Potočare, neka dođe babu zijaretiti, poželio ga babo. Ako ti bude teško podizati ga sama, neka znaš da su nagrade ovamo veće i ljepše od svega što si vidjela.
Kaži mu da sam mu oporučio hrabrost i dostojanstvo, da čuva i tvoj i moj obraz.
U Miholjevine kad odete, i tamo ću vas pričekati. Pokaži mu gdje mu je babo šehidio, i opet bih! I opet!
Hajd tako, Nuro. Selamom sam došao, selamom ti odlazim za sad. Neka ti Allah Uzvišeni podari strpljenja, snage i poveća ti deredže za svo breme što ćeš vidjeti i osjetiti.
Selam alejkum, Nuri moja, vakat mi je poći.”
Ja se prenuh, u goloj vodi, a srce hoće iz grudi, pa to ti je. Ustanem, gledam spava li Ibrahim. Rasu mi se miris ruže po sobi, ja Rabbi, a onako u polusnu tražim odakle mi dolazi. Mirišem sina, ma nije on. Bljesnu mi mislima, k’o munja: “I ne kažite za one koji su na Allahovom putu poginuli: ‘Mrtvi su!’ Ne, oni su živi, ali vi to ne znate.” – i prostruji mi cijelim tijelom. Prasnuh u plač i mislim u sebi, “Allahu, je li me to moj Omer zijaretio..” Isplakah vrele julske suze, sve do jutra, kad mi i iščeznu miris. Tog prokletog jula su bile krvave, ovog jula su mirisne, rekao bi insan da kapaju na dunjaluku, a na ahiretu da miluju Omerovo lice.
U Potočarima dženaza. Ne brojim koja, samo sam ove godine bila spremna i ovasijetio mi je Omer da dovedem sina da vidi, zna i pamti. Stasao je, pa može. Prozivaju imenom i prezimenom šehide, a ja samo u njega gledam. Njega gledam, vidim Omera. Vidim onu noć, put ka Miholjevinama, vidim sva lica prokletija kad me svekar izbavi iz njihovih ruku. Kamenje strši ispod nogu, vrelina ona ista k’o i tada, masa naroda.
Ovaj jul je drugačiji. Ne dršće mi srce k’o sluđeno, nego dršće od ponosa i dike, što znam gdje mi je Omer, gdje su toliki ljudi, iako im na dunjaluku još kosti traže. Ne dršće mi srce od straha, nego od bola sve ove godine. Ali šta je prašina, spram mirisa moga Omera sada?
-“Majka, eno babe.”
-“Jest, sine, babo.”
Grlimo oboje hladni, bijeli mramor i mirišemo grumenje što mi je mladost i snove prekrilo, a sinu oca zanavijek odnijelo. Ja u daljinu pogledah, a dočeka me nekakva bjelina i opet onaj ružin miris. Gledam ne bih li vidjela, i k’o da nazri i svekra i Omera, smiju mi se. Nasmijah se i ja, i opet nestadoše. Uvijek je juli krvav i uvijek je mirisan. A svaki dan, težak k’o zemlja crna, šehidska.
Piše: Aldina Čamdžić Spahić